Monday, November 29, 2010

Из Мог Угла

Концерт Жељка Јоксимовића у Чикагу из мог угла

После дуго година један од најпознатијих и у свету најпризнатијих певача из Србије, Жељко Јоксимовић је решио да одржи концерт у Чикагу и обрадује многе девојке и даме из Србије које су га нестрпљиво чекале. Не знам одакле прво да почнем , прошао је и тај 25 . Новембар ,помешана осећања и утисци. Потпуно непланирамо сам отишао на концерт, пријатељи коју се већ планирали пар недеља да се лепо проведу на концерту замолили су ме да им купим карте на једној од продајних локација и тако сам купио карту и себи.

Када узмемо у обзир локацију где је концерт одржан онда је цена карте од $40.00 права ситница. Конгрес Тиетр(Congress Theater) је импозантна грађевина које је направљена давне 1926 као биоскопска сала, за то доба и коју деценију касније верујем да је била једна од лепших сала али зуб времена је урадио своје и сала је тренутно у много лошем стању. Могу најискреније да кажем да је ово једна од најлошијих сала у којој сам био до сада, само један од детаља који је оставио лош утисак на мене је тај што је у доњем делу сале где су некада биле биоскопске столице сада нема столица али се виде трагови рупа из којих су столице исчупане и те рупе су закрпљене цементом. Ова слике је још упечатљивија када се гледа са балкона где сам се ја налазио и одатле цела сала изгледа испечатирано.
Концерт је почео са закашњењем од око сат времена, сала је била скоро попуњена пре свега млађом популацијом и по мојој процени било је око 2000-2500 људи. Бенд који је пратио Жељка је био одличан (Тексас Бенд) и свирка је звучала боље неко на музичком ЦД-у . Жељко је показао да је добар музичар својим певањем и свирањем клавијатура. Могу рећи да је почетак концерта био квалитетан и да су се сви лепо проводили. Концерт је почео око 22часа и завршио се око 1 ујутру са једном паузом , мислим да није било потребе толико развлачити концерт јер су много посетиоци дошли око 20 часова пошто су организатори најављивали да се тада отварају врата.
Да није било следећих ствари можда би желео да видим још неки концерт Јоксимовића али сада сигурно нећу. Жељка нико није терао да поздрави Срби који су сигурно чинили 95% публике , већ би он то сам требао да осети и уради. Изгледа да је заборавио где је дошао и наравно ниједном није поздрвио свој народ али није заборавио да поред својих песама отпева и неке туђе песме које спомињу и величају Југославију. Можда му многи нису замерили на томе јер се и даље такве песме врте по клубовима где излази наша омладина па им је то можда и било ''нормално''. Оно што је мени лично засметало је кад је Жељко пред крај концерта рекао : ''А сада нешто, за моју душу!'' Знајући какве он песме пева и да је са својом песмом Лане Моје 2004 године на Евровизији био други , очекивао сам неку баладу или можда неку оперску арију. На запрепашћење дела публике почела је песма : ''Јеси мала љубила до сада,јеси, јеси ал Босанца ниси''. Ово је пример како наши ''естрадни уметници'' раде...на жалост речи су сувишне... Закључак извуците сами.

У Чикагу 29. Новембар 2010

Monday, February 22, 2010

Празници

Срби воле да славе и да се веселе. Живот Срба у Америци је Србе научио да славе скоро сваки Амерички празник, у истину имају Американци лепих празника али имају и одбојних и одвратних.... За мене најодбојнији је Ноћ Вештица како ми у преводу кажемо или на енглеском Hallowen.

Овај празник се слави крајем октобра , деца и људи се маскирају и деца траже од комшија слаткише и све то делује као крајње безазлена забава. Наиме овај празник је нешто супротно нашој религији и уско је повезан са сектама ,демонским стварима и изопаченостима.
Слави се и уздиже зло, сотона,вештице,вукодлаци и разна демонска бића... омладина се напија и понаша блудно обучена у разне демонске и вулгарне костиме.
Срби исто као и Американци организују журке одлазе на журке , маскирају се и проводе на овај изопачени дан јел им је то кул или у тренду. Ретко ко размишља дубље или има изграђен свој став.

Пре две године добио сам следећи емаил од једне наше цркве у Чикагу у коме се објашњава шта је овај ''празник''



Is “Halloween” Just Harmless Fun?



The “feast of Halloween,” celebrated by many in America, is rapidly finding its way in many parts of our world. It is portrayed as harmless fun for children. This could not be any further from the truth! Halloween is normally regarded as one more occasion for a party, one more opportunity for a good time without the least inquiry as to its meaning or origins. It is hardly a surprise when we consider that the greatest feasts of Christianity such as Pascha (Easter) and the Nativity of Christ (for which our ancestors prepared with fasting, prayers and tears) are now to so many, simply dates for eating, drinking and the exchanging of gifts. Be warned: Halloween is not what it appears to be! Its seemingly innocent manifestations represent a memory of an ancient celebration deeply rooted in paganism and demonology; furthermore, it continues to be a form of idolatry in which Satan, the angel of death is worshipped.


Known also as All Hallows Eve, the feast of Halloween began in pre-Christian times. It was originally a Celtic festival celebrated widely among the peoples of the British Isles and northern France. These pagan peoples believed that life was born from death. On this night, a certain deity whom they called Samhain, their lord of Death, was honoured at their New Year’s festival (end of October). On that night, Samhain was believed to lead hosts of evil spirits into the world. Samhain is also identified as the Grim Reaper, the leader of the ancestral ghosts. On the evening of the festival, a huge bonfire built from oak branches, which they believed to be sacred, was ignited in a high place. Upon these, fire sacrifices of crops, animals and even human beings were burned as an offering in order to appease their demon lord. It was also believed that Samhain, being pleased by their faithful offerings, allowed the souls of the dead to return to their homes for a festal visit on this day. Thus they believed that cold, dark creatures filled the night, wandering and begging amongst the living. It is from this belief that the practice of wandering about in the dark dressed up in costumes imitating ghosts, fairies, leprechauns, elves, smurfs (a German nature spirit), and other assorted demons, grew up. It is important to note that the ‘souls of the dead,’ or ghosts, are in fact demons cunningly mimicking the attributes of departed loved ones as much as is necessary to delude the observer. Any attention paid to such illusions is destructive! The dialogue of “trick and treat” is also an integral part of this system of beliefs and practices. It was believed that the souls of the dead who had entered into the world of darkness, decay and death, and therefore into total communion with and submission to the demon Samhain, bore the affliction of great hunger on their festal visit. Out of this grew the practice of begging for “treats” (offerings). If these “treats” were not forthcoming, then the wrath and anger of Samhain would be unleashed through a system of “tricks” (curses).


From an Orthodox Christian viewpoint, participation in these practices at any level is idolatrous, and a genuine betrayal of our God and our Holy Faith. To do so by dressing up and going out would be to willfully seek fellowship with the ‘dead’ whose lord is also known as Satan, the Evil One, who stands against God. Or, to participate by submission to the dialogue of “trick or treat” is to make offering, not to innocent little children, but to the lord of Death, whom they unknowingly serve as proxy for the ‘dead.’


In the days of the early Celtic Church, which was strictly Orthodox, the Holy Fathers attempted to counteract this pagan New Year festival by establishing the Feast of All Saints on the same day (in the East the Feast of All Saints is celebrated on the Sunday following Pentecost). As is the custom of the Church, the faithful Christians attended a Vigil Service in the evening and in the morning a celebration of the Holy Eucharist. It is from this that the term Halloween developed. The word has its roots in the Old English of All Hallow E’en, i.e., the Eve commemorating all those who were hallowed (sanctified). The people who remained pagan and therefore anti-Christian and whose paganism had become deeply intertwined with the occult, satanism and magic reacted to the Church’s attempt to supplant their festival by increased fervour on this evening. In the early middle ages, Halloween became the supreme and central feast of the occult, a night and day upon which acts of witchcraft, demonism, sorcery and satanism of all kinds were practiced. Many of these practices involved desecration and mockery of Christian practices and beliefs. Costumes of skeletons developed as a mockery of the Church’s reverence for Holy Relics; Holy things were stolen, and used in perverse and sacrilegious ways. The old practice of begging became a system of persecution designed to harass Christians who were, by their beliefs, unable to participate by making offerings to those who served the lord of Death.


As Orthodox Christians, it is important to be aware of how these anti-Christian, pagan and demonic practices have crept into our society and our very lives as innocent, fun, and playful diversions. Our Lord Jesus Christ calls us to the “narrow path,” to the bearing of our own Cross, to the difficult road of rejecting sin and embracing righteousness. By refraining from this hidden demon worship, we set ourselves apart from the world, perhaps even are mocked and laughed at for such stupidity and simple-mindedness. “How can children having fun be related to demonic activity?” they may ask. In the face of all this we must also remember that Satan is the “father of lies,” the great deceiver and he will go to any lengths to trap us into choosing to follow him rather than our Lord, even if we do so unwittingly and in ignorance. Know this: the devil exists; evil spirits exist! Our Lord Jesus Christ came into the world in order to destroy “him that had the dominion of death, that is, the devil” (Heb 2:14). Remember that many martyrs were tortured and killed rather than allow themselves to be coerced into tossing a little incense on a pagan altar. When we willingly participate in the sacrifice to the lord of death as a “harmless” social custom, we ourselves make a mockery of the witness of those martyrs. Instead, as Orthodox Christians, we are given the opportunity on this night to remember the feast of the Holy Unmercenaries, Saints Cosmas and Damianos, celebrated on November 1st. God has provided us with His Saints as a powerful weapon against the snares of Satan, even in the midst of such a deception. We should take full advantage of this weapon and turn our hearts and minds away from the celebration of death and onto the remembrance of God, Who is “wonderful in His saints.” Another weapon given to us by Christ is the power of Prayer and Fasting. In Christ’s own words, “by prayer and fasting” (Matt. 17:21) we can overcome evil.


We take great pains to protect our children and ourselves from disease and harm. We teach them good nutrition, hygiene and personal safety. We discourage them from engaging in fornication, substance abuse and other immoral and dangerous acts. Why do we allow them to dabble in darkness? Even if Halloween was good, clean, innocent fun, to what benefit-spiritual, intellectual or otherwise- is this for a Christian? Let’s teach our children to surround themselves with what is good and to “walk as children of light” (Eph. 5:8). Let’s show them that the hope of the Christian life is to be delivered from death into life with God for eternity! We are Orthodox Christians. We are called to be not of this world. We were instructed by our Saviour to pray: “deliver us from the evil one.” Halloween is the celebration of the evil one. Who could possibly support it?


What do the Holy Scriptures and Holy Fathers say on the subject? Here are just a few pertinent quotes.


“Abstain from all appearance of evil” [1 Thessalonians 5:22].


“Care should be taken to see that the children of Priests shall not give any mundane spectacles, nor witness any. This, in fact, has ever been preached to all Christians, to the effect that wherever there are blasphemies they ought not to approach” [Canon XVII of Carthage].


“That one must not join the heathen in celebration of holidays and festivals, and share in their Godlessness” [Canon XXXIX of Laodicea].

Wednesday, February 10, 2010

''Дан заљубљених''

''Дан заљубљених'' или дан Светог Валентина или Свети Трифун


Срби се асимилују брже него што би требали, прихватају туђе а своје одбацују. И у Чикагу као и у осталим градовима слави се тај такозвани ''дан заљубљених'' или свети Валентин ... праве се журке и на друге начине се обележава овај дан који нема никакве везе са нама као Србима. Па зашто се онда организују журке у част Светог Валентина?!

Када би питали некога од људи који долазе на те журке зашто слави тај дан ,верујем да не би имао одговор на то питање. Неким људима је све што је туђе слађе али не смемо одбацивати наше ! Срби славите дан Светог Трифуна који је заштитник усева и вина.


14.02.2010 Јулиански (стари) календар:
01.02.2010



Свети мученик Трифун


Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: „О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!” Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.
Свети мученик Трифун као слава код Срба.

Свети Трифун живео је у трећем веку, а рођен је у Кампсади, у Фригији. Родитељи су му били побожни и своју побожност су и на свог сина пренели.ПУ свом животу бавио се домаћом економијом и чувањем гусака, али пошто је био одан Христовој вери, Бог га је обдарио даром чудотворства, те је многе болеснике од разних болести молитвама лечио.Прича се да је, између осталих, исцелио и Горду, кћер римског цара Гордијана, која је патила од неке душевне болести од које је ниједан лекар није могао излечити. За то га је цар богато наградио, али он је све дарове раздао сиромасима. За време римског цара Деција, Трифун је претрпео страшно мучење и на крају умро.Српска православна црква, верујући у чудну моћ молитвеног заступништва светог мученика Трифуна, установила је нарочити молитвени чин, који се врши са њивама или баштама, ако се догоди штета од инсеката, мишева и других животиња. Кад се врши овај чин узима се зејтин из кандила светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград, и поред осталог чита и "заклинаније свјатаго мученика Трифуна". На тај начин свети Трифун се сматра заштитником пољских усева.Наши виноградари због тога славе светог Трифуна као патрона, па тога дана иду у винограде, орезују по коју лозу и вином заливају по који чокот, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, после дугог зимског мртвила, па да почне бујати у пролеће које се већ почиње примицати. Због тога светог Трифуна у Источној Србији зову Орезач и Заризој. На светог Трифуна почиње сечка (фебруар), наравно по старом календару, за коју сељаци на Косову кажу: "Сечка сече, Марта дере, Свети Сава кожу бере". Сечка је, опет рекла: "Да немам страх од моје старије сестре зиме, гране би од огња врело с једне стране, а ја би' га с друге стране смрзла" - толико у фебруару може бити хладно.Ако на Трифундан пада снег или киша, биће кишна и родна година, ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Народ још каже: "Триша забо угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе".Светог Трифуна славе гостионичари.
http://www.crkvenikalendar.com/slave/1402.php

Tuesday, February 2, 2010

ДАНИ УОЧИ НАЈЛУЂЕ НОЋИ


Испод имате један квалитетан текст који се налази на разним сајтовима већ годинама. Много људи не зна ово а требало би.


УОЧИ НАЈЛУЂЕ НОЋИ

Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају. И сви ти празници и даље су присутни: 1. мај,"међународни празник рада", који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име "диктатуре пролетеријата", преко шездесет милиона људских живота); 7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој Цркви (први Србин је био "Шпанац", припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29. новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Лику, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због које ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8. март, "Међународни дан жена", у ствари - комунистички празник жене - револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи у којој ни Божић ни Васкрс нису државни празници, у којој Свети Сава није државни празник, у којој дан пробоја Солунског фронта није државни празник, у земљи чија химна није " Боже правде", него "Хеј, Словени", у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су "равноправни грађани свих народа и народности". И Срби пристају на такве празнике, Срби се мире са таквим празницима: Срби... Уосталом, ко пита Србе? Суштина празника, сваког празника, јесте религијска: празнује се и слави продор неке другачије, више стварности у ову нашу, свакодневну, у стварност уобичајених брига и напора.
Сетимо се само Шантићеве песме "Претпразнично вече": у њој, поред садашњег тренутка, присуствује и песниково детињство, и доба Страхињића бана (о коме уз гусле пева његов отац), и доба Христовог рођења у Витлејемским јаслама. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском лику: када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу: када славимо Савиндан, лицем у лице се срећемо са оцем наше Цркве и отаџбине: на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром, и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике? И ту је исто: славимо тријумфалне моменте једне лажне религије која "не верује у небеса, но у Маркса и Енгелса", религије која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице. У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народима почели да славе Совјети када су окупирали Матушку Руси ју.
И ова, заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како. Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима). - Свуда у хришћанском свету, и код православних, и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: "Срећни новогодишњи и божићни празници!" И кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе "србску нову годину", што је, по свему судећи, јединствен пример у свету - две нове године и обе - славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година - вероватно би и за њу било заинтересованих.
- Кићење јелке на Западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелке за нову годину у Србији не значи баш ништа. - Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; бадње дрво, за србски Божић, је само грана или гранчица храста, који остаје на свом месту, да расте у висину и ширину.
- Када се слави најлуђа ноћ, православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожи, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови "ослободиоци" који су донели нове законе и нове празнике.
- У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала, трошити својом муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије за испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су захваљујући томе што су на власти, заиста стекли богатство и моћ.
- У најлуђој ноћи ће се пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, и не дај Боже, мртвих; - У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити, и питати - шта су то дочекивали; Потписник ових редова је сигуран да ти редови неће променити ништа битно у односу према Новој Години коју Срби славе пре Божића; он зна да ће осми март и даље бити "дан жена" уместо православног празника Материца. Па ипак: "Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се - то је ствар оних који слушају - читају", како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.